| „Zlatni presek“ – bizarne svakodnevice Pozorišni omnibus BNP Zenica komada „Bizarno“ |
 Polazeći od čuvenog crteža „zlatnog preseka“ iz beležnice Leonarda da Vinčija, predstava „Bizarno“ Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice nudi nam zanimljivo scensko promišljanje ovog fenomena u sadašnjosti. Upravo pomoću ovog određenja temporalne ravni komada možemo da proniknemo u njegovu suštinu, jer se vremenski niz otkriva kao suštinska komponenta određenja kako ideje teksta tako i ideje režije ovog komada. Naime, odredimo li vreme kao tok između dva događaja onda omnibus raznovrsnih sudbina iz pera Željka Hubača možemo da definišemo kao interpolarni niz kojim dominiraju dva vremenska plana, vreme pre odlaska i vreme po povratku. Odlazak i povratak ispoljavaju se, tako, kao ključni događaji, dok se vremenska interpolacija ove horizontalne, linearne vremenske slednosti ipoljava kao vertikalana odrednica koja omeđava i iskazuje svaku od individualnih sudbina u ovom nizu. Tri „slike“ od kojih je komponovan ovaj omnibus nude nam tako niz individualnih sudbina čije je ukrštanje moguće upravo na osnovu „zlatnog preseka“ ukupne temporalne ravni komada. Polazeći od neposredne parafraze već pomenutog crteža iz beležnice Leonarda da Vinčija, u čijem središtu je potpuno nago ljudsko telo, bugarski režiser Petar Kaukov suščava se sa Hubačev tekstom tako da ga raščlanjuje na niz mikroplanova pri čemu dominira iskaz o svakidašnjem bizarnom egzistencijalnom planu. Tako se početna slika odvija na krovu solitera od 16 spratova, gde potpuno nagi čovek želi da se ubije. Susret sa bračnim parom narkomana, bivšom ženom i primitivcem čiji je jedini životni sadržaj gledanje fudbalskih utakmica na televiziji, pretvara se tako u specifičnu grotesknu sliku u kojoj je data vivisekcija savremenog urbanog života. Slično rešenjima iz komada „Generalna proba samoubistva“ Dušana Kovačevića i Hubač ovu scenu oblikuje tako da se nizom sočnih dijaloških scena samoubistvo odlaže na krajnje groteskan način. Tako narkoman koji krije drogu pod simsom sa kog samoubica želi da skoči uspeva na izvesno vreme da odloži njegovu nakanu, pri čemu se otkriva da je on intelektualac, diplomirani profesor jugoslovenske književnosti. Pošto su katedre rezervisane za psihopate, narkomanima je ostalo da predaju u školama – ključna je određujuća replika ovog lika. Pojavom samoubicine bivše žene iskazuje se posebna psihosocijalna drama zasnovana na egzistencijalnom paradoksu života pre i posle odlaska iz zemlje. U tom kontekstu treba sagledati i pojavu primitivca koji će da bude ubijen prilikom koitusa sa samoubičinom bivšom ženom. Egzistencijani paradoks prve slike prenosi se u sadržaj drugog elementa ove predstave, pri čemu je sada epicentar zbivanja premešten u prostor ispod krova, gde se u jednom od stanova odvija psihosocijalna drama između oligarha i njegovih prijatelja. U središtu je zamenik ministra unutrašnjih poslova, njegova ljubavnica i njen bivši momak koji je službovao u Iraku kao američki marinac, da bi nakon traumatskog iskustva bio nečasno otpušten. Zajednički prijatelj dovodi po prethodnom dogovoru sa „vlašću“ prostitutku koja treba da pomogne bivšem marincu u iznalaženju „novog života“. Okosnicu trećeg nivoa predstavlja kafić u suterenu solitera, čija vlasnica je bivša ljubavnica lokalnog „bosa“ koji se pojavljuje sa telohraniteljem i novom pratiljom. I ovde je epicentar odnosa sveden na liniju pre i posle odlaska, jer mafijaša ubija policajac koji je nasledio posao od oca, a pre toga bio je deset godina van zemlje – u Nemačkoj. Iz ovako kompleksno formirane izražajne ravni kako na planu tekstualnog predloška, tako i na nivou režije, uobličva se glumačka igra, pri čemu svakom od protagonista pripadaju po tri različita zadatka. Ulogama samoubice Đide, bivšeg marinca Saše i mafijaškog bosa Zime Nusmir Muharemović ispoljava se kao vodiljna linija zeničke inscenacije Hubačevog komada. „Bizarno“ kao epicetar sve tri egzitencijalne ravni opredmećuje i plan i sadržaj njegovog glumačkog izraza tako da se on hrabrog razgolićenja u prvoj sceni kreće ka ključnoj pogibiji u trećoj. „Ako sam u Češkoj bio govno, ovde sam običan prdež“ – ključna je formulacija u određenju pozicije ovog lika u vremenu pre i posle odlaska. Gubitkom novca koji je njegova žena sticala kao konobarica i prostitutka u Češkoj raspada se i njihov brak čime je samoubistvo postalo jedini izlaz. Tako se i plan igre ka ženi Katarini kod Muharemovića usmerava na izražavanje krajnjeg egzistencijalnog paradoksa u čijem epicentru je ljubav. Nizom uspelih glumačkih planova realizacije Muharemović se nosi sa ovim izazovom, ali i istim takvim saodnosima sa narkomanima Martinom i Minom. Ključni trenutak je kad iz ljubomore ubija primitivca Voju koji mu siluje ženu. Psihološki plan igre Muharemovića menja se u drugom liku na način da mu je oduzeta povelika verbalizacija iz prvog, i biva sveden na niz prisilnih radnji. Ključni trenutak je njegov „katarsis“ kad podmetnutoj prostitutki otkriva da je nečasno otpušten jer je greškom ubio desetogodišnjeg dečaka, sina lokalnog iračkog moćnika, a ona mu odgovara, da njoj nakon dva abortusa to ni malo ne smeta. Nakon otkrića da u „vremenu posle“ ni ubistvo deteta nije „skandal“ Saša odlučuje da se ubije. Tok od rezignacije do „prosveteljenja“ Muharemović igra na sugestivan i uverljiv način, uspevajući da odbrani ulogu i dosegne sve postavljene zadatke. U trećem glumačkom pasažu on igra „mafijaša pred nama“, krajnje uverljivo i potpuno sledstveno u ispunjavanju postavljenih zadataka. Potpuno sledujući Muharemovićevom postupku u odbrani uloge Alma Terzić u ulogama: Katarine, Majde i Ive dostiže zavidne pasaže i uspeva da realizuje sve kompleksne zadatke. Njena interpretacija Katarine usmerena je na izražajni plan u kome dominira svojevrsna rezignacija, jer je po odlasku bila svedena na prostitutku, a po dolasku na sredstava za život lišenu majku, koja zarad brige za ćerku postaje „nova žena“ čoveku koji može da se brine o njoj i ćerki. To što iščekuje muževljev skok, da bi mu se konačno i pridružila na krovu solitera, otkriva se kod Terzićeve kao povod za profilisanu psihološku igru. Posebno treba istaći gest scenu tokom zavođenja, a potom i koitusa sa primitivcem Vojom kada daje grčevite znakove mužu da ga ubije. Znatno razvijeniji plan zatičemo i u drugoj ulozi Majde – žene raspolućene na ljubav prema bivšem momku i bivšem marincu Saši i sadašnjoj – zameniku ministra MUP. Alkoholičarka, razdeljena na dve ljubavi iz dva vremena, dočarana je nizom brižljivo nijansiranih izražajnih sredstava. Treći glumački pasaž u ulozi konobarice Ive Terzićeva brani na način da se ispoljava kao beskrajno zaljubljena žena, jer bez obzira i na teška premlaćivanja (tri meseca na ortopediji) ona i dalje voli svog „bosa“. Paradoks egzistencijalne ravni takvih žena ovog prostora Terzićeva koristi kao povod za snažan i uverljiv glumački iskaz. Pri tome dominiraju verbalni elementi u partner igri sa Muharemovićem i gest pasaži u saigri sa Anđelom Ilić. Ulogama narkomanke Mine, prostitutke Ksenije i glupačice, sponzoruše Svetlane Anđela Ilić uspeva da ostvari zanimljiv glumački iskaz koji u potpunosti prati saodnos Terzić – Muharemović. Naturalistička potka kod nje je najsnažnija. Eksplicitnost likova omogućava joj da veoma uverljivo predstavi narkomanku u krizi, rezignirnu prostitutku za koju je ubistvo dete „obična stvar“, ali i da dočara „devojčicu bez mozga“ kojoj je jedino važno da lepo izgleda za svog „bosa“. Neposredno naturalističku potku nalazimo i u igri Tarika Markovića koji se predstavio ulogama: primitivca Voje, zamenika ministra MUP Dine i telohranitelja Bikse. Zajedničko obeležje sve trojice – primitivizam Marković vešto koristi izbegavajući zamku da se ponovi. Linearnost zadatka kod njega je najizraženija, ali samim tim je i krajnje složena glumačka zadaća, jer bilo je potrebno mnogo napora da se ne uđe u manir, a njega, na sreću kod Markovića nije bilo. Od čoveka kome je jedini sadržaj gledanje fudbala na tv, pa do zamenika ministra i telohranitelja on uspeva da se ostvari kao istinske tri zasebne ličnosti sa jednim jedinim zajedničkim obeležjem – primitivizmom, krkanlukom, papanlukom. Međutim, izvesnu oscilativnost i mestimični gubitak snage zapažamo kod Siniše Vidovića kome su poverene uloge: narkomana Martina, svodnika Ričija i policajca Roberta. Dok narkomana i policajca igra sa zavidnim nivoom uverljivosti i uspešnom realizacijom postavljenih zadataka, dotle u ulozi logoreičnog svodnika ne uspeva da do kraja ostvari postavljene zadatke, a moguće opravdanje za to treba tražiti i u izmeštenosti scene, jer je scenografija potpuno drugačija u Brčkom u odnosu na Zenicu, čime su i izražajne radnje Ričija ograničenije, jer zahvataju širi prostor kretanja, pri čemu logoreičnost pomalo gubi na svom intenzitetu. Međutim, posebno se izdvaja uloga policajca Roberta, jer Vidović uspeva da nam uverljivo dočara „nevinog“ policajca koji je tek dva dana na poslu, i trudi se da ispuni svoje radne zadatke maksimalno odogovorno. To što je sadržaj uloge formulisan na relaciji da zaista ne zna ko je mafijaški bos, te da dosledno daje nalog da mu se izmesti džip, Vidović uspeva da nam donese lik koji je i jedina svetla tačka komada, naime to što takav nevini i prostodušan čovek ubija mafijaša katarzički je element komada. Koristeći se planovima prostodušnosti i naivnosti Vidović je oblikovao uverljivu i gotovo lirsku rolu dajući optimističku nadu, da, ipak, uprkos svemu, mali čovek može i da pobedi! Na kraju spomenimo i scenografiju koja nam je naturalističkim sredstvima u celosti dočarala okvire tri „slike“: krova, bogatog stana zamenika ministra i kafića. Na žalost iz već pomenutih tehničkih razloga publika u Brčkom je bila uskraćena za scenski užitak koji pružaju tehničke mogućnosti scene u Zenici. Ostaje nam da zaključimo kako je pred nama jedna zanimljiva režija koja je na bazi svog saglasja sa idejom teksta uspela da nam dočara naturalistički, bizarni, plan egzistencije pre i posle ključnog događaja, a svojim opšteprostornim prepoznavanjem stvorila je, da li samo iluziju, da postoji jedinstven prostor čije se egzistencijalne ravni prepoznaju i dele po istom modelu vremena pre i posle, tako da se i tekst i ova predstava usvajaju kao nešto „svakodnevno“, a nije li upravo to i „BIZARNO“?! dr Aleksandar – Saša Grandić |
Postavljajući na scenu Narodnog pozorišta u Tuzli „Hanku", dramsku storiju Isaka Samokovlije o tragičnoj ljubavi Roma, Sulejman Kupusović je podigao njen scenski govor na nekoliko potencija najviše da bi dosegnuo punu istinu o strasnoj žudnji za životom kojom Romi identificiraju svoje duhovno biće i koju ispovijedaju kroz igru i pjesmu. 
Mate Matišić ima izuzetno razvijen osjećaj za detalj, za njegov lokalni tonalitet i za njegovu ambijentalnu karaktarizaciju, za mentalni sklop iz čijeg okrilja proističe. 
On, ona, usedmostručeni On (s hermafroditskim premetanjem iz muškaraca u ženu), i pijanistica: zvuči pomalo pirandelovski, s okosnicom egzistencijalističke filozofije tjeskobe i straha od praznog prostora, ili išlekivanje nekog fiktivnog, koji bi trebao doći odnekud s dahom prijetnje ili osvete i čije je stanište neodredivo. 
Jedno je evidentno jedan od mogućih postulata na kojem ova predstava može pledirati za svoju opstojnost na sceni, jest zgusnuti narativ Andrićeve proze koji se čuje iz offa. 
